I was in Srebrenica seven years ago.
I am embarrassed to say that was the first time (!) I really learnt about the scale and depth of suffering inflicted on people here in the name of what the war criminals thought of as Serbdom. We never talked about it at school, my parents never brought it up, and for the reasons I don't know I never actively sought it until then. Ever since my first visit, I've carried with me a piece of painful silence I felt in the streets of Srebrenica that day. The silence that takes place after gunshots cease, after people flee their homes, and return only to find their loved ones missing. The silence that only grows heavier with words because there are no words that can turn back the time and stop maniacal hatred. Whenever I look into the silence of Srebrenica I carry with me, I start crying.
I grieve with everyone who lost their loved ones, and everyone who lost themselves in the trauma of war. I was too young to make sense of it at the time, but I've grown into the trauma through my parents and the collective experience of piecing together the idea of what the hell happened. Putting together this puzzle for myself is one of the most important callings of my lifetime. Without it complete, I won't figure out who I am. The puzzle that is offered through the dominant narratives of history in Serbia is crooked, it is missing important pieces including empathy and compassion, and above all, it misses the acknowledgment that terrible crimes were committed in our name. Whenever I'd try to talk about it with my parents, there would be a pushback in the form of: "Look at how many Serbs were murdered in that war". I can't accept this argument—not because I don't see victims on all sides—but because ethnicity shouldn't matter if we want to move beyond hatred.
A year ago, I was planning to be in Srebrenica today to pay honor to the victims of the genocide. The pandemic complicated things, but I am there in spirit, the silence is deep today.
...
Pre sedam godina sam prvi put bila u Srebrenici.
Sram me je da priznam da sam tek tada prvi put uvidela veličinu zločina i patnje nanešene u ime onoga što su počinitelji smatrali srpstvom. Nismo o zločinu pričali u školi, niti su moji roditelji otpočinjali temu, a ne znam ni zašto do tada nisam sama istraživala.
Od svoje prve posete nosim sa sobom delić teške tišine koju sam osetila na ulicama Srebrenice tog dana. To je tišina koja nastaje kada puške ućute, kada ljudi napuste domove i nikada ne pronađu svoje najmilije. Što se više govori, tišina više raste, jer ne postoje reči koje mogu vratiti vreme i zaustaviti maničnu mržnju. Kad god pogledam u tišinu Srebrenice koju nosim sa sobom, ja zaplačem.
Tugujem sa svima koji su ostali bez svojih najdražih, i sa svima koji su sebe izgubili u traumi rata. Bila sam previše mala da bih shvatila šta se dešavalo tih godina, ali znam da sam odrasla uz traumu kroz roditelje i kolektivne pokušaje rasuđivanja o onome što se dogodilo. Sklapanje ove slagalice je jedno od najbitnijih zvanja u mom životu. Bez kompletne slike, neću ni sama znati ko sam. Slagalica na kojoj počiva dominantni narativ istorije u Srbiji nije kompletna, nedostaju joj delovi poput empatije i saosećanja, a ponajviše, nedostaje priznanje da su u naše ime počinjeni teški zločini. Kad god otpočnem priču sa roditeljima, pre ili kasnije dobijem odgovor: "Pogledaj sve žrtve na srpskoj strani". Ne prihvatam ovaj argument, ne zato što ne vidim sve žrtve, već zato što etnička pripadnost ne sme biti bitna ako želimo da prerastemo mržnju.
Pre godinu dana sam mislila da ću danas biti u Srebrenici i pridružiti se svima koji odaju počast žrtvama genocida. Pandemija je zakomplikovala planove, no osećam da sam tamo duhom, tišina je danas duboka.
...
Пре седам година сам први пут била у Сребреници.
Срам ме је да признам да сам тек тада први пут увидела величину злочина и патње нанешене у име онога што су починитељи сматрали српством. Нисмо о злочину причали у школи, нити су моји родитељи отпочињали тему, а не знам ни зашто до тада нисам сама истраживала. Од своје прве посете носим са собом делић тешке тишине коју сам осетила на улицама Сребренице тог дана. То је тишина која настаје када пушке ућуте, када људи напусте домове и никада не пронађу своје најмилије. Што се више говори, тишина више расте, јер не постоје речи које могу вратити време и зауставити маничну мржњу. Кад год погледам у тишину Сребренице коју носим са собом, ја заплачем.
Тугујем са свима који су остали без својих најдражих, и са свима који су себе изгубили у трауми рата. Била сам превише мала да бих схватила шта се дешавало тих година, али знам да сам одрасла у трауму рата кроз родитеље и колективне покушаје расуђивања о ономе што се догодило. Склапање ове слагалице је једно од најбитнијих звања у мом животу. Без комплетне слике, нећу ни сама знати ко сам. Слагалица на којој почива доминантни наратив историје у Србији није комплетна, недостају јој делови попут емпатије и саосећања, а понајвише, недостаје признање да су у наше име почињени тешки злочини. Кад год отпочнем причу са родитељима, пре или касније добијем одговор: "Погледај све жртве на српској страни". Не прихватам овај аргумент, не зато што не видим све жртве, већ зато што етничка припадност не сме бити битна ако желимо да прерастемо мржњу.
Пре годину дана сам мислила да ћу данас бити у Сребреници и придружити се свима који одају почаст жртвама геноцида. Пандемија је закомпликовала планове, но осећам да сам тамо духом, тишина је данас дубока.
No comments:
Post a Comment